Jedna od omiljenih tema u svim krugovima koje (još) zanima književnost jeste tumačenje, analiza i iznošenje stava o literaturi koja ne predstavlja visoku književnost – od petparačkih ljubavnih vikend-romana, preko odvažnih spisateljskih upliva neknjiževnih pripadnika javne scene, do svih onih malo poznatih književnih dostignuća autora koji su ostali poznati u uskim okvirima izbirljive čitalačke publike ili zarobljeni na debitantskom delu posle kojeg se nisu odvažili da nastave književnu karijeru.
Naravno, među tim raznolikim književnim proizvodima ne izazivaju podjednaku pažnju sve gore navedene podvrste lake književnosti, ali ono što im je uglavnom zajedničko jeste jedna komponenta – veliki (za naše uslove) tiraži, uspeh objavljenog dela u finansijskom smislu i pažnja, interesovanje i odjek dotičnih dela na književnom nebu naše male države i još manjeg tržišta. U tim razgovorima matrica se retko menja, samo su pobude kritičara tih dela različite: postoje oni najbenigniji koji samo odmahnu rukom na pomenute autore i naslove, oni koje taj fenomen baš i ne zanima mnogo, ali znaju da se valja opredeliti protiv kiča i šunda, pa čak i u književnosti, a tu su i oni najogorčeniji protivnici lake literature koji su u stanju da se (naravno, isključivo verbalno) do krvi obračunaju sa protagonistima iste, sve do herojske imaginarne pobede klasika književnosti.
O tome zašto oni koje književnost ni ne zanima imaju potrebu da kritikuju laka štiva bolje bi bilo da pišu psiholozi. Meni su najzanimljiviji oni koji sebe smatraju delom odabranog društva koje će njihova dela nadživeti, a koji uprkos svojoj uverenosti u to, ne mogu da nađu dovoljno snage u sebi ne da pobede zavist prema autorima lakih komada, već samo da objektivno rastumače u svojoj glavi da li je i koliko najezda bezvrednih književnih dela krivac za njihovo nedovoljno ustoličenje u kući slavnih, gde im, bar po sopstvenoj oceni, mesto svakako pripada.
Jedna od omiljenih tema u svim krugovima koje (još) zanima književnost jeste tumačenje, analiza i iznošenje stava o literaturi koja ne predstavlja visoku književnost – od petparačkih ljubavnih vikend-romana, preko odvažnih spisateljskih upliva neknjiževnih pripadnika javne scene, do svih onih malo poznatih književnih dostignuća autora koji su ostali poznati u uskim okvirima izbirljive čitalačke publike ili zarobljeni na debitantskom delu posle kojeg se nisu odvažili da nastave književnu karijeru. Naravno, među tim raznolikim književnim proizvodima ne izazivaju podjednaku pažnju sve gore navedene podvrste lake književnosti, ali ono što im je uglavnom zajedničko jeste jedna komponenta – veliki (za naše uslove) tiraži, uspeh objavljenog dela u finansijskom smislu i pažnja, interesovanje i odjek dotičnih dela na književnom nebu naše male države i još manjeg tržišta. U tim razgovorima matrica se retko menja, samo su pobude kritičara tih dela različite: postoje oni najbenigniji koji samo odmahnu rukom na pomenute autore i naslove, oni koje taj fenomen baš i ne zanima mnogo, ali znaju da se valja opredeliti protiv kiča i šunda, pa čak i u književnosti, a tu su i oni najogorčeniji protivnici lake literature koji su u stanju da se (naravno, isključivo verbalno) do krvi obračunaju sa protagonistima iste, sve do herojske imaginarne pobede klasika književnosti. O tome zašto oni koje književnost ni ne zanima imaju potrebu da kritikuju laka štiva bolje bi bilo da pišu psiholozi. Meni su najzanimljiviji oni koji sebe smatraju delom odabranog društva koje će njihova dela nadživeti, a koji uprkos svojoj uverenosti u to, ne mogu da nađu dovoljno snage u sebi ne da pobede zavist prema autorima lakih komada, već samo da objektivno rastumače u svojoj glavi da li je i koliko najezda bezvrednih književnih dela krivac za njihovo nedovoljno ustoličenje u kući slavnih, gde im, bar po sopstvenoj oceni, mesto svakako pripada.
A ono što meni nikako nije jasno, to je jedna tako jednostavna istina. Da li iko od tih velikih tvoraca pisane reči zaista veruje da je suparnik njegovom remek-delu ta gomila razvodnjenih kvazi-osećanja bačenih na papir i odštampanih u famoznom tiražu? Da li zaista iko misli da bi ti ljudi koji čitaju treš-romane i lake ljubavne priče, da nema tog njihovog omiljenog štiva, prionuli na Keruaka i Andrića, Remarka i Hemingveja? Pa, ne bi. Jednostavno ne bi. Konkurencija svakoj takvoj knjizi je pandam te knjige u televizijskoj sferi. Da ne čita tu i takvu literaturu, ta dokona domaćica bi se uhvatila za daljinski upravljač, a ne za klasike svetske književnosti.. Kako svi ti veliki magovi književnosti ne vide tu jednostavnu činjenicu da su pobrkali lončiće u svom ratu za čitaoce, da su izmešali babe i žabe u polaznoj osnovi svoje duboke analize.
A ono što meni nikako nije jasno, to je jedna tako jednostavna istina. Da li iko od tih velikih tvoraca pisane reči zaista veruje da je suparnik njegovom remek-delu ta gomila razvodnjenih kvazi-osećanja bačenih na papir i odštampanih u famoznom tiražu? Da li zaista iko misli da bi ti ljudi koji čitaju treš-romane i lake ljubavne priče, da nema tog njihovog omiljenog štiva, prionuli na Keruaka i Andrića, Remarka i Hemingveja? Pa, ne bi. Jednostavno ne bi. Konkurencija svakoj takvoj knjizi je pandam te knjige u televizijskoj sferi. Da ne čita tu i takvu literaturu, ta dokona domaćica bi se uhvatila za daljinski upravljač, a ne za klasike svetske književnosti.. Kako svi ti veliki magovi književnosti ne vide tu jednostavnu činjenicu da su pobrkali lončiće u svom ratu za čitaoce, da su izmešali babe i žabe u polaznoj osnovi svoje duboke analize.
Budite toliko pošteni pa svedite količinu kritike te beznačajne literature na onu meru koju ste odvojili za filmske blokbastere i romantične komedije. Neke ste čak i gledali, ne smatrajući sebe zbog toga glupim potrošačima.
I na kraju balade, ako ste već toliko iznad svih tih trivijalnih stvari, ne padajte onda na testu zavisnosti od materijalnih priznanja od strane čitaoca za svoj rad. Od tih koje nudite kao zamenu glupim potrošačima, najveći deo je umro u siromaštvu i odbačenosti od društva. Ne očekujte ni vi onda glamurozan život od svog predanog rada. Ne zato što vam ja to ne želim ili što mislim da tako ne bi trebalo da bude (o, naprotiv). Već zato što ste baš zbog svojih književnih dostignuća davno prerasli bajke, pa je potpuno beskorisno (pre svega za vas) da u bajkama živite.
Dejan Manojlović
Rođen je 1978.godine u Beogradu. Nekadašnji državni prvak u četvercu sa kormilarom i bivši profesor u gimnaziji kraj Dunava; čovek koji je Lenonov rođendan slavio poletnije nego svoj, nepopravljivi idealista i večiti tihi buntovnik.
Objavio je roman „Čuvar vatre“ 2016. godine u izdanju Lagune.
Sa svojom lepšom polovinom i dva buduća šampiona živi, radi i sanja u Beogradu.
