Kada ste prvi put čitali neki prevod?
Pitanje deluje možda čudno, ali treba razmisliti. Ono što čitamo obično nas privuče po sadržaju, čitamo po zadatku, po preporuci, zbog radoznalosti, u želji da nešto saznamo, ali ne razmišljamo ko je i kako šta napisao. Ili, ako razmišljamo, uzimamo zdravo za gotovo način na koji je napisano, ne razmišljajući da li se radi o originalnom tekstu ili o… prevodu.
Otuda je možda bolje pitanje: kada ste postali svesni da čitate prevod? A onda i – zašto?
Kultura čitanja nas uči da knjige cenimo po kvalitetu, da ih volimo po afinitetu i, samim tim, daje nam slobodu da ih odbacimo ukoliko nam ne odgovaraju. To može biti rezultat različitih faktora – ili nam se tema ne svidi, ili knjigu čitamo na silu (jer moramo, jer je lektira) ili nam se ne svidi stil pisca.
Tu se već pomalja ideja o kvalitetu prevoda.
Prevođenje nije jednostavno – po pravilima, trebalo bi poznavati jezik sa koga prevodite i suvereno vladati jezikom na koji prevodite. Neispunjenje jednog od ova dva uslova apsolutno dovodi do ponekad poražavajućih rezultata (internet je pun mimova koji svedoče o greškama u prevodu, poznavaoci jezika uživaju u njihovom nabrajanju i raznovrsnosti), ali nam moderne tehnologije omogućavaju da se provlačimo kroz zamke i izlazimo skoro kao pobednici iz svih situacija.
Da li je baš tako?
Moje je lično stanovište da nas mašine nikada neće zameniti u potpunosti. Postoje stvari koje mogu biti prevedene pristojno, upotrebljivo, u najvećoj meri tačno, ali sigurno postoji neko mesto na kome će mašina „prezupčiti“ i staviti nešto što apsolutno nije na mestu, u kontekstu.
To je odgovor na „zašto“ iz prethodno postavljenih pitanja.
Kada čitate nešto i počnete da se spotičete, dobro, prvi put može biti slučajno (ometeni ste zvukom sa strane, od umora ste preskočili red i sve gubi smisao, svetlost je slaba, možda i naočare ne odgovaraju ili se upravo pokazuje da su potrebne), drugi put može biti i slovna greška, ali treći, četvrti, peti… da, sa tim tekstom nešto nije u redu.
U zavisnosti od uzrasta čitaoca, ili ćete ostati uporni u čitanju jer vas zanima šta je pisac hteo da kaže, ili ćete odustati zbog napora koji ulažete da razumete napisano, a ne dobijate ono što ste želeli na kraju (još ako postoji film snimljen po predlošku – divno). Zatvorićete knjigu, biće vam žao što je ostavljate, pročitaćete možda impresum da vidite gde bi mogla biti greška (da li je bilo lektora, sa kog je jezika prevedeno) i krenuti dalje.
A kako li je bilo prevodiocu koji je to radio, to niko i ne sluti.
Na početku svi se nadamo najboljem – studenti jezika upisuju jezike jer ih vole, kroz studije upoznaju zanimljive i manje zanimljive aspekte istog, možda naklonost pretegne na tas gramatike i oslobodi vas potrebe da balansirate između razumevanja i reprodukcije… jer da, to je ono što prevodioci rade. Svaki tekst se posmatra kao potencijalni prevod, u sebi testiramo opcije (nekada to radimo i uživo, što otvara teme koje nadaleko prevazilaze početnu tačku i čine je mikro malom u odnosu na obuhvaćeno polje), pitamo se šta je pisac hteo da kaže, zašto je to rekao tako lepo a mi to ne možemo tako lepo da prenesemo u našem jeziku, nekad se rugamo jeziku sa kojeg prevodimo, jer se to kod nas kaže drugačije (a nama bliže i bolje), nekad se suočimo sa siromaštvom jezika na koji prevodimo, jer nema te reči ili bar one koja bi nama tu upravo bila najpogodnija…
To su dani i sati, lepi i mučni trenuci, sve ono što čini život, a pritom sve u vrlo ograničenom prostoru, u glavi i u sobi, pred tastaturom ili belim listom… da na kraju ponekad niko i ne zna koliki je trud uložen u to. Jer je knjiga, jednostavno, loša, nezanimljiva, neprijatna, ukratko – nepotrebna.
Ali nas to neće obeshrabriti. Svaki prevodilac koji sebe smatra prevodiocem ide dalje, u novi prevod. Srećni su spojevi sa dobrim lektorima, koji postaju saradnici i saučesnici u izradi nečeg novog i interesantnog, previše je jaka privlačnost otkrivanja novog i zanimljivog, a beskrajne su mogućnosti učenja i saznavanja koje to zanimanje pruža.
Stoga, dajte prevodima šansu, jer ih čitate i nesvesno, čitajte što više, imajte mišljenje, kritikujte, recite šta vam se dopalo a šta nije. Neće biti uzalud.
Aleksandra Tadić
Nekrunisana kraljica nemogućih rokova, zahvaljujući dugogodišnjem radu u kratkotalasnom programu i saradnji sa različitim institucijama i agencijama otvorena za sve teme i tipove tekstova, sanja da prevodi ljubavni roman (ali će ga verovatno na kraju sama napisati)… kada nađe vremena između prevoda tehničke dokumentacije, istorijskih štiva iz oba svetska rata i stalnog posla…
Beskompromisni optimista i ljubitelj jezika.