Danima sam po internetu pretraživala teme u vezi kreativnog pisanja; pokušavala da nađem zanimljiv ugao koji još nije (previše) iskorišćen; istraživala trendove u nameri da dođem do, meni manje poznatih, autoriteta u toj oblasti… i shvatila da uvodni tekst koji sam planirala da napišem za blog DRAMA.rs neće biti onakav kakav sam prvobitno zamislila.
Da preciziram – „kreativno pisanje“ vidim isključivo kao stvaranje (ali i veštinu, znanje) koje se odnosi na sferu književnosti. Proza, poezija, drama. Iako se profesionalno bavim medijima i komunikacijom, prilično me je iznenadilo što globalna mreža apsolutnu prednost daje marketingu, odnosno #kreativnompisanju kao poželjnoj veštini za kontente, blogovanje, kopije… I tu ne zaostajemo za svetom. Ne, nije problem u tuđicama koji su odavno usvojene i nisu više samo deo profesionalnog žargona (iako se od pisaca zahteva da ih, u cilju očuvanja jezika, što više izbegavaju). U redu je da kreativno pisanje posmatrate kao put ka boljem pisanju komercijalnih ili wannabe komercijalnih tekstova – ovde je engleska reč neophodna… u originalu.
Ali… šta ćemo ukoliko želimo da napišemo priču ili roman? Ako tragamo za takvim „kreativnim pisanjem“?
Pa… moraćemo eksplicitnije da iznesemo šta nas zanima.
Ukoliko pokušate da nađete pravila, kurs ili bar neka razmišljanja i iskustva, na društvenim mrežama ih ima… Nekoliko profila, uglavnom profesora književnosti i dramaturga, deluju kao da su tome ozbiljno posvećena. Opet, postoje i časovi za koje nema druge reklame do lične preporuke. Iza takvih radionica stoje uglavnom pisci.
Godinama sam pohađala mentorske časove kod profesora (i pisca) Zorana Živkovića, pa ću smatrati da imam dovoljno iskustva da donesem neke zaključke.
Bez generalizacije, primećujem da većina ponuđenih sadržaja i kurseva ima prilično dobru osnovu iza koje stoji formalno obrazovanje (i znanje). S druge strane, provejava utisak da su i oni većinom shvatili da od čiste umetnosti nema neke (materijalne) sreće, pa se kursevi manje-više svode na pomoć i tutorstvo da istrajete u pisanju „vaše“ knjige. To ne mora nužno biti književo delo, fikcija svih vrsta, već vam nude pomoć u „pakovanju“ profesionalnog priručnika, zapisivanja porodične istorije ili uobličavanja autobiografije… Šta god da želite da pretočite u knjigu – može! Verovatno je najvažnije da to vaše delo ima više od 50 stranica (to je konvencijom propisani minimum neophodan da bi se bilo koji štampani rukopis zvao knjigom). Ne treba biti nepravedan – tu je i uputstvo kako da pišete dopadljivo kako biste posle lakše doprli – prvo do izdavača (eh, kako je tek to zanimljiva priča), a potom i do vaših budućih čitalaca. I… opet dolazimo do kreativnog pisanja koje je kreativno na jedan kompromisni način.
To je kreativno pisanje koje se danas traži: brz i lak(ši) način da se postane pisac.
Samo što to tako ne ide. Nije moglo ni pre dve hiljade godina, neće moći ni danas. Videćemo šta će biti u bliskoj budućnosti, jer veštačka inteligencija ne prestaje da uči i… čita. Ako želite da postanete pisci, računajte na to da će vam trebati – vreme. Ne dve ili tri godine, već mnogo više. Pisanje, bar ono koje pretenduje da bude (visoko) književno, zahteva rad i učenje gotovo jednako koliko i talenat. I po tome se ni malo ne razlikuje od ostalih umetnosti. Dobiti dobru ideju, čini se, najlakši je korak. Ionako se sve teme svode na ljubav i smrt, kažu teoretičari književnosti.
„Zašiljiti olovku“, pa zagrejati stolicu. To je dobar početak. Kreativno pisanje je učenje i stvaranje – istovremeno. Najbolji način da uđemo u književne vode. Posle čitanja, naravno. Ono je obavezno.
Sandra Pekić
Novinarka, Beograđanka, (hevi) metalka…
Objavila je četiri romana: „Iz senke“(Polaris, 2018), „Oltar otadžbine“ (Polaris, 2018), „Kivan“ (Sezam Book, 2021) i „Čovek sa kvakom“ (Sezam Book 2022).
