Kako je samo jednostavno preporučiti nekome da pročita delo nekoga ko se u svakom smislu smatra velikanom svetske književnosti, a kako je u isto vreme to i bez mnogo smisla, jer ta je knjiga svakako već našla put do svakog dovoljno radoznalog oka. Pa ipak, imamo one pisce koji jesu svima poznati i čija je većina dela prepoznata, preporučena i pročitana, a ipak u svom opusu imaju i onih manje poznatih naslova koji su jednako vredni kao i oni najpopularniji. Jedan od tih skrivenih bisera je i delo „Noć u Lisabonu“ sjajnog Eriha Marije Remarka, roman o teškoj životnoj i ljubavnoj priči usred pakla Hitlerove Nemačke. I dok su dešavanja iz knjige svojevrsno svedočanstvo o jednoj od mnogih teških sudbina onih koji se nisu slagali sa nacističkom ideologijom trećeg rajha, unutrašnje borbe glavnih protagonista prevazilaze dimenziju golog opstanka i daju i njihovoj ljubavi i njihovim životima sasvim drugačiji smisao. Remark je i ovde kao i u drugim svojim delima pokazao zašto je jedan od najkvalitetnijih pripovedača u istoriji svetske književnosti.
Šta je posebno karakteristično za ovu knjigu?
Pa, zapravo isto ono što i za svaku knjigu gde dvoje pokušavaju da se izbave iz sigurne propasti i pobegnu u srećnije sutra – navijaćete svim srcem za njih i nećete biti ni svesni da sve brže čitate kako biste došli do očekivanog srećnog kraja… A ima li ga…?
Zašto je ova knjiga svojevrsni paradoks?
Kada kažete sebi „Noć u Lisabonu“, pomislite na fado, portugalsko vino, lisabonski šmek i razoružavajuće osmehe lokalnog stanovništva, a u knjizi dobijate nemačku koračnicu, Lili Marlen i nepokolebljivu agresiju germanske surovosti. Ako ste do sada umeli da kupite knjigu prema naslovu, to vam više nikada neće pasti na pamet.
Pitanje koje će vam se neumitno pojaviti u glavi tokom čitanja ove knjige…
Verovatno biste pomislili da je to ono čuveno „pa zašto jednostavno ne nestanu odatle“, ali uskoro će vas sustići i ono gadnije „a zašto svi drugi ćute i trpe?“
Na šta će vas naterati ova knjiga?
Da malo manje bičujete sudbinu zato što vas je gurnula u život usred gomile lokalnih ratova širom planete i da malo smanjite frekvenciju korišćenja rečenica „nekada je sve bilo bolje“ i „svet nikada nije bio ovako lud“.
A šta činiti sa tugom koju budi ova knjiga?
Ništa, prođe ona sama. I to je problem. Ne što ostajemo bez nje, naravno, već zato što je zamenimo nekom trivijom, običnim nepostojećim problemom, samo nama jasnim (a neretko i nama nejasnim).
Sa čime ne treba mešati ovu knjigu?
Sa filmom „Život je lep“ ili „Ubistvo s predumišljajem“. Ne iskušavajte svoju empatiju do krajnjih granica, odbrana uma zna da bude neočekivana.
Kako se izlečiti od ove knjige?
Pogledati film „Kradljivica knjiga“ ili „Šindlerovu listu“… Ako ne bude dovoljno bolje, terapiju pojačati Balkan ekspresom, za siguran rezultat obavezno oba dela. Za baš teške slučajeve bindžovati i celu seriju „Otpisani“ (sa sve „Povratkom otpisanih“ u paketu).
Šta treba da imate na umu pre i posle čitanja ove knjige?
Pre čitanja podsetite sebe da je i taj Drugi svetski rat ipak prošao i da je posle svih tih žrtava, patnje i nesreće ipak došlo srećnije vreme. Posle čitanja razmislite malo o tome šta sve oko nas miriše na neke nove lisabonske noći. Za dalje vam (valjda) ne treba savet.
Dejan Manojlović
Rođen je 1978.godine u Beogradu. Nekadašnji državni prvak u četvercu sa kormilarom i bivši profesor u gimnaziji kraj Dunava; čovek koji je Lenonov rođendan slavio poletnije nego svoj, nepopravljivi idealista i večiti tihi buntovnik.
Objavio je roman „Čuvar vatre“ 2016. godine u izdanju Lagune.
Sa svojom lepšom polovinom i dva buduća šampiona živi, radi i sanja u Beogradu.
