Pitanje da li se čovek kao pisac rađa ili to postane tokom života verovatno je svako ko primiriše stvaranju pisane reči bar jednom postavio sebi. I koliko god neko sada očekivao da dobije jednoznačan odgovor, svakako će morati da se zadovolji jednim amaterskim osvrtom na isto pitanje, jer kao i za sve drugo u umetnosti, tu jednostavno nema nule i jedinice, crnog i belog, sve je uvek u subjektivnom sudu pojedinca.
Svako od nas zna nekog od vršnjaka koji je još u drugom razredu osnovne škole pisao dnevnik, u četvrtom oduševljavao učiteljicu bajkovitim pismenim zadacima iz srpskog jezika, a do šestog već napisao i prvi roman. A onda se negde između puberteta i roditeljskih saveta u izboru poziva izgubio na nekom tehničkom fakultetu i nikada od svih tih ranih radova nije izniklo remek delo za Ninovu nagradu ili bar simpatičan romančić u nezavisnom izdanju za skromne kutke još skromnijih knjižara. Pa da li su to bili rođeni pisci kojima niko nije šapnuo da su za to stvoreni ili je njihova ushićena lavina misli u detinjstvu bila samo jedna od pustolovina u traženju sebe?
Sa druge strane, imamo one nenametljive bezizražajne devojčice i dečake iz sredine srednjeg reda u učionici, čija imena zaboravimo pre punoletstva, one neprimetne „vrlodobre“ koji se nikada nisu usuđivali da iznesu svoje mišljenje naglas, a kamoli da ga jasno pretoče u pisanu formu. A onda negde pred kraj fakulteta, dok marljivo jurimo stipendije i volonterske prakse, iznenadi nas ipak poznato ime i prezime na koricama romana kojim prepotentni kritičar maše pred kamerama državne televizije slavodobitno najavljujući novo veliko ime na književnom nebu, skoro pa novog Andrića ili Pavića.
Gde je onda odgovor na pitanje iz naslova teksta? Da li onaj prvi nije bio rođen da bude pisac i samo je flertovao sa rečima ili nije nikada shvatio šta mu je zapisano u genima? A onaj drugi je predodređen za uspeh samo što je čekao svojih pet minuta slave ili je samo marljivo koristio svaki slobodan trenutak da usavršava svoje veštine pisanja dok su drugi jednako pomno jurili za fudbalskom loptom?
Kao za gotovo sve u životu i ovde je neminovno postojanje dualnosti ta dva stuba nosača, uz još mnogo sitnih faktora koji svi zajedno dotičnog pojedinca ili svrstaju ili ne svrstaju u pisce. A onda na sve to još dodamo i potpunu neodređenost kriterijuma da bilo ko bude ili ne bude smatran piscem uz sada već uvreženo pravilo da je sve relativno i dobijemo još veću konfuziju. Jesu li pisci oni koji žive od svojih pisanija? Onda ih baš malo imamo… Ili su to oni koji svakoga dana neizostavno stave po nekoliko rečenica na papir, pa objave to posle godinu ili dve konstantnog, ali ne i pregolemog truda. I na kraju, gde su svi oni za čije tokove misli i neviđene sintagme bačene na papir nikada ne saznamo, jer one jednostavno nikada ne izađu iz tame radnih soba svojih autora i jesu li i oni pisci iako ni sami toga nisu svesni?
I tako dođemo do saznanja da nam je za dobijanje odgovora na ovo prvo pitanje neophodno da odgovorimo na nekoliko drugih, jednako teških i bez nedvosmislenog odgovora. Možda je onda najbolje ne razbijati glavu i predati se nagonima koji nas vode u stvaralačke dimenzije bez mnogo opterećivanja da li nam je genetika saveznik ili neprijatelj. Svaki dan pomalo, iz dana u dan, bez prevelikih očekivanja i nepotrebnih pritisaka (jer oni su smrt za kreativnost), napredak će svakako postojati. A ako nam je neki gen u lancu DNK sličan onom Andrićevom ili Pavićevom, tim bolje. To i tako nikada nećemo znati.
Dejan Manojlović
Rođen je 1978.godine u Beogradu. Nekadašnji državni prvak u četvercu sa kormilarom i bivši profesor u gimnaziji kraj Dunava; čovek koji je Lenonov rođendan slavio poletnije nego svoj, nepopravljivi idealista i večiti tihi buntovnik.
Objavio je roman „Čuvar vatre“ 2016. godine u izdanju Lagune.
Sa svojom lepšom polovinom i dva buduća šampiona živi, radi i sanja u Beogradu.
