Najbolji prijatelj svakog pisca jeste njegov beta čitalac. To su ljudi koji odlično poznaju njihov opus, vole njihov stil… a, opet, nemaju dlaku na jeziku kada treba da daju konstruktivnu kritiku. Još ako su i sami dobri poznavaoci književnosti ili pisci – bingo!
I sve to opet ne mora da bude pravilo, jer (krutih) zakona ovde nema.
Postoje zatvoreni pisci koji ne vole da se njihov nesavršeni rukopis čita pre nego što priča bude potpuno zaokružena i poslata uredniku. To je potpuno razumljivo jer kreativni proces često podrazumeva menjanje određenih delova, lekturu i redakturu… Dakle, reč je o principu. Možda čak i nepoverenju – krađa ideja, pa čak celih (delova) rukopisa rasprostranjenija je nego što mislimo. I kod nas, kao i u svetu.
Stidljivi pisci bi radije da za beta čitaoce angažuju nepoznate osobe verujući da će njihova ocena samo tako biti verodostojna. Poneki su skromni u željama – zanima ih samo da čuju od svojih prvih čitača „da li im se dopao rukopis“. Oni skloniji analiziranju, pak, žele da saznaju da li im se kojim slučajem potkralo neko slabo mesto… mala nelogičnost.
Ima i takozvanih gnjavatora (izmislila sam sve ove kategorije, naravno), koji imaju bar dvoje čitalaca zaduženih da pomno prate poglavlje za poglavljem. Takvi potom zamole i nekoliko ljudi od poverenja da pređu rukopis u cugu kada bude završen. OK, pričam o onima poput mene…
Prvi krug mojih (pažljivo odabranih) prvih čitalaca prolazi sa mnom ceo proces nastajanja romana – upoznaju likove; krste se kad shvate kakve su im namere; pokušavaju da ih odgovore od kretanja stranputicom; i najzad dižu ruke i podržavaju ih da izdrže do kraja. Beta čitaoci su moji prijatelji sa kojima uz kafu ogovaram izmišljene junake… i tako ih oživljavam. Ako nisu dovoljno stvarni za mene i za njih – neće biti stvarni ni za čitaoca koji će sutra odlučiti da svoje dragoceno vreme posveti baš tom romanu. Kada rukopis bude završen bude tu bar još jedna osoba koja čita rukopis u celini. Poslednja prilika da se nešto izmeni…
A da li zaista slušam šta mi kažu? Da li menjam po njihovim sugestijama? Paaa… Njihov nemerljiv doprinos je u pitanjima koja mi postavljaju – zašto baš to, kako si zamislila da se iskobelja… dokle, bre? Dakle, ne mešaju se u kreativni proces, ali ga podstiču. Da, nekada konstatuju da nešto ne može baš kako sam opisala (smisli bolje!) i to uvažavam ako je reč o oblastima u kojima su stručniji.
Neko će reći da nepotrebno upetljavam previše ljudi u proces, da to na neki način govori i o nesigurnosti autora… Ipak, ukoliko neko piše poput mene – a to znači da je prva ruka rukopisa uglavnom i poslednja – onda ne samo da su beta čitaoci dragoceni, već se slobodno mogu zvati alfa čitaoci.
Sandra Pekić
Novinarka, Beograđanka, (hevi) metalka… Književnica.
Objavila je četiri romana: „Iz senke“(Polaris, 2018), „Oltar otadžbine“ (Polaris, 2018), „Kivan“ (Sezam Book, 2021) i „Čovek sa kvakom“ (Sezam Book 2022).
