Opčinjenost Rusijom javlja se kod Crnjanskog još u „Seobama“. Razočarani Vuk Isakovič utehu nalazi jedino u sećanju na prve godine braka sa gospožom Dafinom i u ideji da se preseli u Rusiju. U „Seobama“ ovaj motiv je tek načet, dok je u „Drugoj knjizi seoba“ dominantan. Pavle Isakovič žudi za Rusijom mnogo jače od svog poočima. Ne samo da žudi već uspeva i da ostvari svoj naum, te postaje ruski oficir. No, kao i obično, „ne biva kako smo se nadali“.
Crnjanski ne propušta da primeti da su Srbi slične nade već gajili prema Austrijskom carstvu. Ratovali su i ginuli za njega širom osamnaestovekovne Evrope. Ratovi su prošli i srpski pukovi se raspuštaju. Oficiri se preraspoređuju u druge jedinice, a vojnici postaju obični paori. Obećane povlastice se gube. Srbi su razočarani i neki od njih žele da se odsele u Rusiju. Pre svih Pavle Isakovič i njegova braća. Za Srbima će žaliti samo još komandant Temišvara grof Engelshofen koji preko verolomnog Garsulija poručuje onima na Dvoru da su „velika dupeta“.
Crnjanski ne štedi svoje junake. Njemu je jasno da im odlazak u Rusiju neće rešiti probleme, ali im ne potura naknadnu istorijsku pamet, već ih ostavlja da se vode onim u šta veruju – prepušta ih priči i pripovedanju. No, ne svodi ih na jednodimenzionalne zanesenjake, pa osećanja Pavla Isakoviča pred napuštanje Beča opisuje: „Isakovič je osećao da neznanje, prostota, nepismenost, koje su vladale u njegovom zavičaju, nisu dobro, i da je prosvećena zemlja bolja, iako u njoj nije sve odobravao, i video mnogo štošta, što je bilo i gadno i glupo.“
Pavle Isakovič previše je, međutim, ohol i tvrdoglav da bi se pokolebao. Ne obazire se na savete drugih. Major Božič mu tako, u strahu da mu Pavle Isakovič ne zavede ćerku i povede je sa sobom (pošto mu je Isakovič suprugu Evdokiju već zaveo; bolje reći ona je zavela njega), poručuje: „A Isakovič ide u neku daleku zemlju, varvarsku, u snegu, za koju kažu da je bratska, istoverna, silna, a nikad je nisu videli, niti je znaju.“ Ne pomišlja da je možda u zabludi ni kada se događaji odvijaju drugačije nego što je predvideo. Pošto postane ruski oficir, mašta kako će ponovo jurišati na konju „kad rosijske armije u rat krenu“. No, prvi zadatak biće mu da špijunira Crnogorce koji bi da se, navodno, takođe presele u Rusiju. Kada u Kijevu ogovara život u Beču i njihovu opčinjenost mladošću i lepotom, Rusi mu se smeju i kažu da je i kod njih u Sankt Peterburgu tako. Višnjevski ga ujeda za srce kada mu kaže da srpski oficiri treba da se odreknu maštanja o nekom svom carstvu i da su oni (Srbi) mali za carstvo.
Ipak, odlučnost Pavla Isakoviča ukorenjena je veoma duboko, motivisana najpre ličnim poniženjem koje je doživeo prilikom hapšenja još na početku romana i nepravdom koja se nanosi kako njemu lično tako i Srbima uopšte. Bez žene i deteta koji su rano umrli, spreman je na sve, pa verovatno i na novo razočaranje, samo da ne ostane isto. Ne možemo da ga ne volimo kao junaka.
Crnjanski je nesumnjivo voleo Rusiju. Njegovi junaci čeznu za Rusijom, u kojoj prepoznaju utopijsko carstvo u kome će im biti bolje. Doduše, knez Rjepnin je ruski emigrant u Londonu, neka dva veka kasnije. On je pobegao iz Rusije posle Oktobarske revolucije. Ali čak i njega preplavljuje uzbuđenje kad na snimku vojne parade sa Crvenog trga (koji gleda u mraku malog londonskog bioskopa, u sklopu filmskih vesti pre projekcije filma) prepozna stari ruski marševski korak i kaže kako je to isti korak. Razmišlja da se vrati u sovjetsku Rusiju, iako ga tamo u najboljem slučaju čeka zatvor. Možda bi mu bolje bilo da se vratio, s obzirom na to kako je skončao, ali ostavimo sad „Roman o Londonu“ po strani.
Iako su Isakoviča vodile plemenite pobude, krajnji rezultat odlaska u Rusiju biće taj da će se Srbi utopiti u novu sredinu i postepeno nestati. U Austriji će opstati, uprkos teškim uslovima (i sâm Crnjanski rođen je u Austrougarskoj). Kod onih koji su ostali u Turskoj, za koje se smatralo da su najgore prošli, polako će sazreti ideja o ustanku…
Mnogo je dobrih razloga da se pročita „Druga knjiga seoba“. Snažni uverljivi likovi, majstorski vođena radnja, delikatni, a upečatljivi opisi intimnih odnosa (naročito onog lezbijskog), bogatstvo jezika… Povezanost sa trenutnim okolnostima i ratom u Ukrajini samo je jedan od njih. Ljudi se danas olako svrstavaju uz neku od strana u sukobu, misle da imaju uverenja, a ne znaju na čemu su zasnovana i nisu čitali Miloša Crnjanskog.
Dragan Dimitrijević
Rođen 1975. Objavio “Neka se završi u Torinu” (Čekić, 2010) i “Odsad će sve biti dobro” (Polaris, 2013).
Piše prozu i voli da vozi bicikl.
