Teško je u bogatom opusu ovog sjajnog italijanskog književnika tek tako uprti prstom u jednu knjigu i s lakoćom reći da je najbolja. Pa ipak, nije teško definisati ovaj roman iz 2009.godine kao najzabavniju i najveseliju od svih, rame uz rame sa „Poslednjom novom godinom“, naravno. Niz uvrnutih likova, majstorski isprepletanih u dinamičnu radnju koja podseća na scenario za urnebesnu situacionu komediju, uz pregršt odličnih detalja uvijenih u plašt jetke ironije, sasvim pitak i tečan humor da će teško bilo koga ostaviti ravnodušnim, a opet više nego dovoljno sofisticiran da ni u jednom trenutku ne zapreti da pređe u sprdnju. Svakako to nije knjiga koja će vam promeniti život, ali je daleko od one koju biste doživeli kao limunadu. I ne zaboraviti nikako – smeh je lek, pa bi se u tom kontekstu ovo Amanitijevo delo smatralo i više nego lekovitom biljkom, skoro pa suplementom zdravog života.
Kakvo je raspoloženje idealno za čitanje ove knjige?
idealno bi bilo kombinovati je s onim trenucima kada se osećate na raskrsnici između polupune i poluprazne čaše. Povući će vas napred u ekstatičnu potrebu da u svom gradu prepoznate likove nalik onima iz knjige i čitavo ludilo sa njenih stranica osetite u svom životu. Uz prisećanje na određene scene i malo sreće, ako ne živite baš u nekom sivom rumunskom industrijskom gradiću, možda u tome i uspete.
Da je ova knjiga… piće… to bi bilo?
Pinacolada, u kičastoj čaši sa još kičastijim suncobrančićima i zastavicama koje vire iz nje (videćete, ne zato što je i knjiga takva, ne brinite).
Šta će ova knjiga biti u sledećem životu?
Voditelj najpopularnijeg talk-show-a u nekoj (još) kolonizovanoj afričkoj banana državi.
Koje su kontraindikacije čitanja ove knjige?
Ne treba rizikovati i čitati je u nekom sumornom stanju, jer bi se lako moglo desiti da se umesto razvedravanja sopstvene duše dođe do patetičnih misli poput onog „šta sve neki ljudi dožive, a vidi mene…“
Kome se ne preporučuje ova knjiga?
Štreberima, čistuncima i svima koji čekaju zeleno svetlo na pešačkom prelazu čak i u tri ujutru kada kilometrima uz i niz ulicu nema nijednog automobila na vidiku.
U koje vreme je najbolje čitati ovu knjigu?
Ovo je roman poput univerzalnih automobilskih guma – for all seasons… ipak, svakako ju je bolje konzumirati kada je napolju makar suvo vreme, ne nužno i toplo. Bilo kada u toku dana i u toku nedelje. Idealno, dan pre ili neposredno uoči odlaska na tim bilding u prirodi.
Šta najbolje ide uz čitanje ove knjige?
Pistaći (idealno ako vam ih još i neko drugi izvlači iz ljuske) i sok od nekog egzotičnog voća, možda najpre manga.
Da je ova knjiga… film… to bi bio…?
Nezaboravni hit Pita Selersa „Zabava“ iz kasnih šezdesetih, mogu da zamislim Amanitija kako se glasno smeje u nekom rimskom bioskopu gledajući čuvenu scenu sa kupanjem slona u bazenu.
Dejan Manojlović
Rođen je 1978.godine u Beogradu. Nekadašnji državni prvak u četvercu sa kormilarom i bivši profesor u gimnaziji kraj Dunava; čovek koji je Lenonov rođendan slavio poletnije nego svoj, nepopravljivi idealista i večiti tihi buntovnik.
Objavio je roman „Čuvar vatre“ 2016. godine u izdanju Lagune.
Sa svojom lepšom polovinom i dva buduća šampiona živi, radi i sanja u Beogradu.
