Ljudi vole knjige, uživaju dok ih čitaju, razmenjuju utiske… Ljudi žele da pišu, ali se ne usuđuju.
Uglavnom.
Oprobaju se u nekoliko dužih postova na društvenim mrežama (što retko kad biva zapaženo, čak i od najbliskijih) možda i poneku priču koju podele sa odobranima, pa obeshrabreni nedovoljnom pažnjom ili mlakom reakcijom još jače utvrde mišljenje da „ništa od nih kao pisca“.
S druge strane, (gotovo) svaki pisac će vam tvrditi da ne postoji čovek koji ne može da napiše bar jedan roman. Ili zbirku priča. Bukvalno – svaki čovek je roman!
I potpuno su u pravu!
Nedavno sam jednom prijatelju – na opasku da se ne usuđuje da se upusti u pisanje proze jer, bože moj, koga zanima šta on ima da kaže – napisala da sumnja vodi ka radu i učenju (samim tim i najvišem kvalitetu koji možeš da pružiš, umesto skribomanije ili pisanja radi pisanja), a upravo primećivanje drugačijeg je ono što nas izdvaja kao autore… Koliko god da smo slični, ne možemo negirati naše jedinstvene sudbine, različitost okoline i okolnosti koje su nas oblikovale, drugačiji pogled na svet i razmišljanja… Pa, ni dva jednojajčana blizanca nikada ne mogu biti ista, ma koliko da dele iste gene.
I svako bi zaista mogao da napiše originalnu priču/roman. Uz manju (ili veću) pomoć.
Naravno, nisu svi u istoj meri talentovani za pisanje, niti vladaju veštinama (i znanjem) potrebnim za stvaranje proze. Kao i sve, i taj put iziskuje vreme i rad, a nije naodmet imati mentora – nekoga ko je učeniji, iskusniji, ostvareniji u oblastima u kojima težimo da se izrazimo. To znatno skraćuje put i eventualna lutanja.
Taj mentor/učitelj može biti i Čehov, Andrić, Hamsun ili Pamuk. Dovoljno je samo da ih čitamo (ne zaboravite prvo pravilo kreativnog pisanja: “čitati, čitati i samo mnooogo čitati”).
Legenda kaže da je svaki čovek spreman da napiše svoju knjigu pošto pročita 100 (dobrih) knjiga.
Ne znam nijednog pisca koji nije prošao kroz sumnju. Čak i oni koji naizgled plene samouverenošću. Početak je uvek takav, u svemu, pa i u pisanju. Kada jednom ovladaš „zanatom“, pa još poseduješ ono „zlatno zrno talenta“ i disciplinu (da ne kažem mnogo rada), sumnje je sve manje. Pojavljuju se dileme, kako ovo ili ono rešiti, ili kojom se formom poigrati. Ali znaš da moraš da pišeš.
Pišeš zato što imaš poriv da nešto ispričaš, da nešto podeliš.
Ionako se pisac postaje posle druge napisane knjige.
Ali to je već… treća tema.
Sandra Pekić
Novinarka, Beograđanka, (hevi) metalka… Književnica.
Objavila je četiri romana: „Iz senke“(Polaris, 2018), „Oltar otadžbine“ (Polaris, 2018), „Kivan“ (Sezam Book, 2021) i „Čovek sa kvakom“ (Sezam Book 2022).
