Nije jednostavno preporučiti knjigu za čitanje. Ako odaberem, recimo, nešto od klasika, delovaću u najmanju ruku nadobudno. Njima nije potrebna nikakva preporuka, zato i jesu klasici.
Slično je i u slučaju da se odlučim za neki redak i malo poznat naslov. Koliko bih morao da budem neskroman, pa da pomislim kako će neko zbog moje preporuke pretraživati antikvarnice i buvljake (bilo stvarne, bilo virtuelne) u potrazi za nekim samizdatom ili piratskim izdanjem.
Ništa me ne sprečava da samo bacim pogled na biblioteku i odaberem ono što prvo vidim. Ali zašto tako lako prepustiti izbor pukoj slučajnosti koja i onako mnogo toga određuje u našim životima? Treba koristiti prilike da joj se otmemo iz stiska, makar one bile beznačajne i prividne.
Uvek je tu mogućnost da preporučim ono što trenutno čitam. Poslao bih, međutim, pogrešnu poruku. Svako ima svoj guilty pleasure.
Najlogičniji izbor bila bi neka od omiljenih knjiga, ali njih preporučujem ili poklanjam za rođendan prijateljima. Nekako ne ide da se nešto tako intimno širi u javnost. Barem ja to tako vidim.
Ovako bih mogao unedogled, pa da skratim… Za čitanje preporučujem roman „Moja borba“ Karla Uvea Knausgora. Tako to obično biva kad čovek previše razmišlja o izboru, pa se na kraju opredeli za skribomana koji je napisao roman od preko tri hiljade strana, a nije Prust (preporučiti Prusta bilo bi zaista krajnje pretenciozno). Često ih porede, iako mislim da to nije pametno. Čitalački užitak kod Prusta je celovitiji, književni značaj nemerljivo veći, Knausgorovi motivi su kudikamo prizemniji… To, međutim, ne znači da Knausgor nije napisao odličan roman – naprotiv. Doveo je jedan žanr do krajnjih granica, prožeo ga esejima i uspeo da ostane dovoljno zanimljiv da posle više od tri i po hiljade strana želimo još.
Prvi deo „Moje borbe“ počeo sam da čitam uz brojne predrasude. Bukvalno sam bio ubeđen da mi se neće dopasti i da ću ostaviti knjigu posle stotinak stranica. Cela priča koja je pratila objavljivanje romana (sukob sa delom porodice) bila mi je odbojna i delovala kao dobro osmišljena reklamna kampanja. Ni sâma autofikcija nije mi bogzna koliko privlačna. Preplavljeni smo njome. Uprkos svemu tome, narednih šest do sedam meseci proveo sam u Knausgorovom svetu.
Pisac opisuje svoj život, do u tančine. Osim lošeg odnosa s ocem, to je jedan manje-više prosečan život, sve do književnog uspeha. Ali nije samo u doživljenom težište Knausgorovog dela. On, naprosto, ume da pripoveda. Čita se lako i kada piše o svom detinjstvu, ocu, savremenoj umetnosti, Hitlerovoj mladosti, roditeljstvu, fudbalu, Dostojevskom, kada naširoko opisuje nešto svakodnevno, ispoveda skrivene misli, otiskuje se u digresije duže od pojedinih romana… Narativni pogon ima uspone i padove, ali je sve vreme prisutan. To mi se najviše svidelo i najverovatnije je i razlog zašto preporučujem ovaj roman.
Ukoliko vam se ne svidi prvi tom „Moje borbe“, nema razloga da čitate ostalih pet. Podvedite sve pod mnogo buke ni oko čega i nikom ništa. Ako vas, međutim, omami Knausgorovo usporeno pripovedanje, začinjeno oštroumnim zapažanjima, predstoji vam duga i uzbudljiva čitalačka pustolovina.
Dragan Dimitrijević
Rođen 1975. Objavio “Neka se završi u Torinu” (Čekić, 2010) i “Odsad će sve biti dobro” (Polaris, 2013). Piše prozu i voli da vozi bicikl.
