Svako ko se odluči da se ozbiljnije bavi pisanjem, pre ili kasnije, suočava se sa pitanjem autorskih prava. Ovaj januar nećemo početi temom kako za života zaštiti svoja dela (o tome drugom prilikom) ili kako od njih profitirati (tek je to teško obraditi) – već kad velika dela ne podležu autorskim pravima.
Na početku svake godine, 1. januara, novi „paket“ svetskih dela (književnost, scenska i muzička umetnost) postaje javno vlasništvo i samim tim potpuno „slobodna za uživanje, deljenje i ponovnu upotrebu u bilo koju svrhu“. Doduše, zbog različitih zakona o autorskim pravima širom sveta, ne postoji jedinstveno javno vlasništvo.
Dakle, u ovoj godini u javno vlasništvo ušla su dela autora koji su umrli 1952. godine za zemlje sa rokom trajanja autorskih prava „život plus 70 godina“ (Velika Britanija, Rusija, većina EU i Južna Amerika); dela autora preminulih 1972. godine za zemlje sa rokom trajanja „život plus 50 godina“ (Novi Zeland, veći deo Afrike i Azije); filmovi i knjige (uključujući predstavljena umetnička dela) objavljene 1927. za SAD.
Zanimljivo je da su 2019. godine, posle više od dve decenije, u javno vlasništvo SAD ušla nova književna dela prvi put objavljena u toj zemlji 1923. godine. Tako su „oslobođena“ dela poput „Velikog Getsbija“ ili „Vini Pua“, a pošto su Amerikanci najažurniji – evo i nekih novih naslova koji su početkom 2023. godine postali javno vlasništvo u SAD:
„Bande Njujorka“ (Herbert Ezberi)
„Velika četvorka“ (Agata Kristi)
„Slučaj stanarke pod velom ” & „Zamak Šoškomb ” (Artur Konan Dojl)
„Muškarci bez žena“ (Ernest Hemingvej)
„Stepski vuk“ (Herman Hese)
„Amerika“ (Franc Kafka)
„Most svetog kralja Luja“ (Tornton Vajlder)
„Ka svetioniku“ (Virdžinija Vulf)
